Sigurna kuća i SMU
SMU (sindrom mladih udavača) zapravo i nije tako nova pojava u društvu, ali je od skora postala vrlo uočljiva. Sve je počelo pre par dana kada sam primio vest da mi se drugarica iz srednje, koja je nakon prve godine misteriozno nestala, udala sa nepunih 20 godina za jednu, nazovi, javnu ličnost. U trenutku kada sam na internetu izguglao tekst o dotčnoj osetio sam se jako čudno. Bio je to jedan od onih treutaka kada vas je sramota što ste nešto saznali.
Sam problem zapravo leži u činjenici da su devojke počele da se udaju u nedostatku profesionalnih kompetencija, ili pak u odsustvu samopouzdanja. Sve do pre par dana sam verovao da je SMU nšto što se da videti najčešće na jugu Srbije, jer mi je nekako bilo logičnije. Da ne bi zvučalo kao da diskriminišem bilo koga, ogradiću se. U odsustvu raznolikosti pri odabiru zanimanja na selu dolazi do preranih brakova, u koje se ulazi nakon shvtanja da vam je životni put manje više isprognoziran do kraja, stoga čemu čekanje. Dok je SMU polako krenuo da zahvata gradove i malo urbanije sredine, u seoskim sredinama se razvija “cow management”. Seljanke su postale izuzetno uspešne biznis žene, koje su od svojih štala i kućnih mlekara napravile male fabrike. Više se ne trguje na seoskom, okružnom ili regionalnom nivou, već se stupa i u međupokrajinske kao i internacionalne trgovine. Na Zltiboru se na primer sve češće sklapaju ugovori između domaćinstava i ugostiteljskih objekata kao i prodavnica, zapravo lanaca prodavnica. Izgleda da život u “primitivnim sredinama” počinje da poprima odlike grada i obrnuto.
Beogradskim “divama” se dopao SMU, te su i one stupile u međuregionalnu trgovinu. Jer ako imaš 20 godina, tatu koji se obogatio 90-tih, izblajhanu kosu i koje silikonče šta će ti, aman, fakultet? Ispalo je da je to jedina dilema beogradskih lepotica koje su zapravo stvorile novu vrstu trgovine. Naime, dotične se 24/7 izlažu kupcima koji iz džipova proviruju da odšmekaju šta je u ponudi, uglavnom u “Silikonsoj dolini”. Čini mi se da je već postalo prebukirano tamo dole u Strahinjića Bana, otprilike kao na Novom groblju. Ne znam kako će rešiti taj problem. U tom novom vidu trgovine pamet nije neophodna stavka. Takođe, postoji i novi način pisanja CV-a. To šta su završile od škola (ako su završile) može biti samo minus. Bitno je da je željna da rađa, a pre toga da svoje Bogom dane plodove svakodnevno deli sa svojim “robovlasnikom”. Robovlasnik će pak selekciju izvršiti kada priupita vlasnika lokala ispred kog je roba izložena, kako dudla. Ako dobro sisa, još bolje liže i najbolje guta, sve ostalo je manje više nebitno. Mesec dana sledi “mačiji februar”, nakon kog će dotičnoj krenuti da opadaju dlake sa kose od nerviranja što je robovlasnik vara sa njoj sličnoj. Kada shvati da je sve svoje kriterijume, ako ih je imala, svela na minimum, a samopoštovanje progutala uslediće faza “48 sati svadba”. Brže bolje će se organizovati ručak u “Baniji”, iznajmiti crkvu na Topčideru, i obezbediti medeni mesec u Turskoj gde će SMU ljubiteljka svake veči prisustvovati erektivnom stanju svoga muža (usmerenoj ka trbušnim pleačicama). Igrom slučaja neće naći kondome nigde, ali kondilome hoće (kada se vrati na Dedinje). Ubrzo po povratku u prebivališni grad, shvatiće da joj se omaklo. Za devet meseci vagina će joj više ličiti na rupu na putu nego na polni organ, ali ako. Kada napuni 22 godine i konačno mlečno zasiti nedonošče, shvatiće da joj bradavice na grudima izgledaju kao suve šljive. Imaće sex kao Eva Ras u “Lepoti poroka” i štekaće na hrani da bi kupila Avonovu kremu protiv bora. Robovlasnik će naravno krenuti u rundu 2. Jer, nije Strahinjića Bana jedino mesto za ulov. Postoje Meka i Medina. Ako bi Strahinja bio smtran Mekom, Medina bi obuhvatila sve lokale na Adi Ciganliji. Za samo tri letnja meseca naša SMU ljubiteljka osećaće se kao da je ispala iz Cecine pesme “Šta je to u tvojim venama”. Hvala Bogu, glupa je dovoljno te će utehu naći u TV Pinku i podučavanju potomaka o potkradanju oca/robovlasnika.
Malo južnije, i još malo južnije, emancipacija cveta samo tako. Više nije dovoljno trgovati na papiru. Svratićemo do Vranja u “Yumco” i uzeti odelo našoj ex udavači. Prirodno rumenilo ima, te joj šminka nije potrebna. Ona sada ulazi u organizacionu fazu. Snimila je komšinice tinejdžerke na ispaši i već otpočela sa njihovim majkama diskusiju o tome koja će za koliko katarica sira raditi. Nije bitno kako i šta pričaš, bitno je da u odelu deluješ autoritativno. Emancipovana ex udavača osetivši nadmoć nad svojim, nekada isto rangiranim komšinicama, kupuje autobusku kartu za Beograd. Jer ko će na sajam meda ako ne ona. Naravno, uvek je imala više kilograma nego što ponese meda, ali ako. Ima dovoljno kajmaka da popuni praznine. Muž je u ovoj situaciji asistent pripravnik, a komšinica asistent. Ex udavača je emancipacijom stekla zvanje team leadera, šefa, kao i direktora mlekarskog zavoda sns-a (slabo naseljenih sredina). Prodaja na sajmu je prošla sjajno, što se ne može reći za bilo šta što se događa sa ljubiteljkom SMU-a.
Ljubiteljka SMU-a je pomislila da je ponovo trudna. Ipak, nakon 18 lekarskih pregleda ustanovila je da joj se stomak naprosto deformisao, ali Bože moj, težak je to život. Isto tako, krenula je da uviđa praktičnost života na Balkanu. Nikada joj ne treba senka za oči jer je robovlasnik redovno mlati, a retko koji komšija će se žaliti na buku ma koliko se ona drala dok je robovlasnik leši. Zvuči kao apsolutno ostvarena osoba, a ima samo 22. Hajde da vas čujem, potencijalne čitateljke, koja je od vas ovo uspela? Treba imati viziju i svakako treba raditi na sebi. Ali potrebno je i dosta umne i emotivne zrelosti, moram priznati, da bi se izlečili svi kompleksi. Koliko žena zapravo sme i uživa u tome da prikazuje svoje “šlaufe” noseći majce do pupka? Malo, vrlo malo. Ali ko jednom zađe u “Silikonsku dolinu”, svaki osećaj za ukus, kriterijum a ponajviše kompleks se izgubi za tili čas.
Eto, vidite šta jedan mio događaj učini od čoveka. Da nisam čuo za moju drugaricu, ne bih nikada postao ni približno analitičan. Ipak, šta znam. Snašle su se ipak. Pošto nisu neke vernice, pretpostavljam da pokušavaju da prođu kroz što više teškoća, ne bi li putem golgote dospele do nekog katarzičnog iskustva. I što bi Sladža rekla, “Hajde žene, ne gubite vreme”.
